Pi­še: Jo­vo Pe­jo­vić


Žao mi je gra­đa­na Cr­ne Go­re, što ne vi­de ono što svi vi­de. Što tr­pe i ću­te kad nam uzi­ma­ju bu­duć­nost, kad nas di­je­le i mu­te. Žao mi je što ga za sit­ne pa­re ku­pe i pre­tva­ra­ju u bi­će bez sr­ca i du­še. Žao mi je gra­đa­ni­na bez kič­me, lju­ba­vi i na­de, što pu­zi i če­ka da ga za po­slu­šnost na­gra­de. Žao mi je ze­mlje u ko­joj od lju­di pra­ve bu­da­le. Žao mi je lju­di ko­ji ne­ma­ju sna­ge da se is­pr­se i ka­žu: „ Do­sta je po­ni­že­nja u ime de­mo­kra­ti­je la­žne.“ Osje­ćao sam se po­ni­že­nim kao čo­vjek ka­da sam od jed­nog mla­dog ko­le­ge, ko­ji je sre­ću po­šao po­tra­ži­ti u svi­je­tu, čuo da ni­je sa­mo oti­šao tr­bu­hom za kru­hom. „Oti­šao sam jer ni­je­sam mo­gao vi­še da pod­ne­sem op­šte bez­na­đe, be­za­ko­nje i to da mi, „ni­či­ja dje­ca“ ne­ma­mo ni­ka­kvu šan­su da za­snu­je­mo rad­ni od­nos, osnu­je­mo po­ro­di­cu i za­ko­ra­či­mo u ži­vot pu­nim plu­ći­ma.
Ni­je­sam imao vre­me­na da če­kam pro­mje­ne, do­sa­di­la mi je is­cr­plju­ju­ća bor­ba sa ve­ter­nja­ča­ma. Za­to sam spas po­tra­žio u je­di­nom iz­la­zu – oti­šao sam na­po­lje, i ni­je­sam se po­ka­jao. Jer u svi­je­tu sve funk­ci­o­ni­še dru­ga­či­je, i što je naj­bit­ni­je – pra­vič­ni­je.“ Ključ pro­ble­ma u ovoj be­sud­noj ze­mlji je ne­po­sto­ja­nje ele­men­tar­nog osje­ća­ja za po­tre­be gra­đa­na. Naj­vi­še za­to što se kre­a­to­ri eko­nom­ske po­li­ti­ke pri­je funk­ci­ja ko­je su im do­di­je­lje­ne sa pri­vre­dom ni­je­su sre­li ni u udž­be­ni­ci­ma. U Cr­noj Go­ri vlast de­re gra­đa­ne i sve sva­lju­je na gr­ba­ču naj­u­gro­že­ni­jih slo­je­va dru­štva. Pu­tem me­di­ja tru­be o us­pje­si­ma, „naj­ve­ćim u isto­ri­ji“. Sve to dje­lu­je gro­tesk­no. Či­ni mi se kad vi­dim obi­čan svi­jet ka­ko sve ovo mir­no pri­hva­ta i ću­ti, da bo­lje ni­je­smo ni za­slu­ži­li.
Što bi re­kao knji­žev­nik Mi­lo­van Vi­te­zo­vić: „Na­rod ne ću­ti, na­rod je­či. Ali ne­ma eha!“ Na­kon sve­ga što nam se de­ša­va, po­sta­vlja se pi­ta­nje: če­mu mo­gu da se na­da­ju ge­ne­ra­ci­je ko­je do­la­ze? Ova po­tre­sna pri­ča mla­dog čo­vje­ka ni­je usa­mljen pri­mjer u Cr­noj Go­ri. Ona je re­zul­tat ljud­ske i po­li­tič­ke sra­mo­te vla­sti ko­ja 27 go­di­na eks­plo­a­ti­še na­rod.
Umje­sto bo­ljeg ži­vo­ta, ra­zu­ma i lju­ba­vi, mi u Cr­noj Go­ri sva­ko­dnev­no grad­skim uli­ca­ma slu­ša­mo za­vi­ja­nje po­li­cij­skih si­re­na kao re­zul­tat naj­ve­ćeg do­stig­nu­ća mla­de cr­no­gor­ske de­mo­kra­ti­je, kao opo­me­nu svi­ma ko­ji is­ka­zu­ju ne­za­di­volj­stvo re­ži­mom, da im ne pad­ne na pa­met da se us­pro­ti­ve po­li­ti­ci re­ži­ma, ali i ne­mo­ći dr­ža­ve da se ob­ra­ču­na sa kri­mi­no­ge­nim gru­pa­ma ko­je se sva­ko­dnev­no su­ko­blja­va­ju, re­klo bi se do is­tre­blje­nja. Čud­no je što sve to po­dr­ža­va­ju i dr­ža­ve u ko­ji­ma su na­ši mla­di lju­di na­šli sre­ću. Da li su nji­ho­vi po­gle­di na bu­duć­nost u svo­joj ze­mlji dru­ga­či­ji u od­no­su na ze­mlje Bal­ka­na? I, da li je nji­ho­vo pri­ja­telj­stvo pre­ma na­ma iskre­no? Ja bih, na osno­vu nji­ho­vog od­no­sa pre­ma sta­nju u kom se Cr­na Go­ra na­la­zi, re­kao da nam uz ta­kve pri­ja­te­lje ne­pri­ja­te­lji ne tre­ba­ju.
Za­to, po­ru­ka svi­ma ko­ji ne­ma­ju sna­ge da se bo­re do kra­ja: bez ob­zi­ra na broj­na raz­o­ča­re­nja, ka­da ima­te ve­ći cilj, on­da vas ni­šta ne mo­že za­u­sta­vi­ti. Čak ni ka­da uda­ri­te u pre­pre­ku. A ba­ha­ti po­li­ti­ča­ri i no­vo­kom­po­no­va­ni bi­zni­sme­ni, jed­no­ga da­na ne­će ima­ti vre­me­na za ka­ja­nje. Jer, za nji­ho­va ne­po­čin­stva – ne­ma opro­sta.